Стари мајстори

ПАВЛЕ ВУИСИЋ (1926–1988), НЕЗАБОРАВНИ СРПСКИ ГЛУМАЦ И БЕОГРАДСКА ЛЕГЕНДА
Велики дар нежног намћора
Никада није успео да упише Академију, али сви су га сматрали „академиком глуме”. Никада није завршио право које је студирао, али правичност је била важна црта његове личности. Био је новинар у Радио Београду, глумац у Панчевачком позоришту. Снимио је чувене филмове са великим редитељима: Војом Нановићем, Владимиром Погачићем, Жиком Павловићем, Бранком Бауером, Александром Петровићем, Слободаном Шијаном, Гораном Паскаљевићем, Емиром Кустурицом... Пред камерама, говорио је, он не глуми него се понаша. Волео је Аду и београдске реке, правио бродове, али је пловио само по својим унутрашњим пучинама

Пише: Мишо Вујовић

Експертска влада. Тимови експерата!? Експертски налаз? Размишљао сам шта значи појам експерт, и за шта експерт у нашим условима? 
„За свирање у ону ствар. Све експерт до експерта или мој до мојега!” рек’о би покојни Павле Вуисић, са којим се ових дана дружим захваљујући генијалном прегаоцу Виктору Лазићу и „Адлигату”, где је овај бард светског глумишта, српски Орсон Велс, добио легат.
Како би тек данас посматрао свет и све што се догађа у српској кинематографији, уопште у држави, овај колос, дезертер од гламура, џет сета, медија...?
Наслућујући надолазећи хаос, молио се да лагано отпутује са овог света.
„Желим да умрем. Боже, који си свемогућ, учини тако и буди миран, платићу. Знам, и ти си корумпиран”, написао је у једној песми. У аманет је оставио да се вест о његовој смрти објави три дана након сахране. Одсутни су били сви осим Бога, супруге Мирјане, коју је звао Сула, и дежурног гробљанског свештеника коме је Сула рекла да се покојник звао Павле, не одајући ни њему тајну да на вечни пут испраћа чувеног Павла Вуисића.
Где би сада побегао један од јунака серије нашег детињства, када смо сви отписани без права да се одупремо разним неманима новог времена?
Многи су зазирали од његове снаге и „намћорасте” нарави где се ушушкала поетска маланхолична душа.
Знао је, кажу, сатима да ћути и малиганима попуњава рупе у времену које су бушиле надобудне будале, због којих је и Хемингвеј своје надахнуће налазио пијући мохито на обали океана, док је Паја Чутура, како су га широке масе звале, због улоге у серији Камионџије, грлио реку, користећи сваки тренутак да са одабраним друштвом умакне на Саву. Да пије и мајсторише. Имао је хоби да прави лађе, а пловио није осим у шприцеру и мислима.

БИТИ ОНО ШТО ЈЕСИ

Почетком октобра ове године навршило се тридесет две године од смрти овог великана српске глуме. Исти број година провео је у браку са својим вољеном супругом Мирјаном, која је тог дана обогатила „Адлигатов” легат новим фотографијама са снимања разних филмова као и фотографијама из њиховог приватног живота.
– Легат великана српског и југословенског глумишта и његове супруге, Мирјане Вуисић, налази се у овом удружењу и део је сталне музејске поставке на Бањици. У легату се може видети мноштво Пајиних личних предмета, као на пример сет његових лула, свежањ кључева са кључем камиона који је вожен у Камионџијама, љубавна писма супрузи, својеручни нацрти за прављење бродова, поезија коју је исписивао у ходу и често бацао, а супруга сакупљала – каже Виктор Лазић, председник Удружења „Адлигат”, наглашавајући да је Мирјана Вуисић била лепотица.
– Она је и данас шармантна дама, али када погледате фотографије из младости јасно је зашто се Паја заљубио.
Међутим, Паја није волео да се фотографише, још мање да позира. Волео је реку, градио чамце, писао поезију, снимао невољно, али је то био најлакши начин да заради новац. Знао је да зацепи цифру за хонорар и десет пута већу, да би одбио неке улоге. Продуценти га нису остављали на миру, правећи финансијске вратоломије да би га исплатили, као у случају другог дела Камионџија. Тада је захтевао да се и Чкаљи исплати хонорар већи за педесет посто од уобичајеног. Чкаљу није волео, сматрајући да превише глумата пред камерама, да се пренемаже. За себе је говорио да не глуми већ се само понаша пред камерама. Мију Алексића је протурио кроз шаке, мењајући му лични опис толико да је снимање прекинуто док главном глумцу не зацеле ране. Новац му ништа није значио, трошио га је немилице. Писао је своје песме и мисли на салвети, кафанском рачуну, паклици цигарета, на папирићима... У налету депресије поцепао би своје рукописе. Оно сачувано од таласа његовог беса сакривала је верна му Мирјана. 
Транспарентно је дефинисао појаве, систем, људе, није волео комунисте, али је истовремено био једна од икона глумишта тог система, у ком су се тешко пробијали опоненти или антикомунисти. Павле је био и једно и друго. Бриљантан глумац широког дијапазона. Могао је у филму или на сцени да одигра све, али у приватном животу није умео да одглуми готово ништа. Чак ни гримасу, осим када би некога надахнут шприцерима натенане развлачио у шали конструишући догађај у коме је дотични негде „проклизао”. 
Уписао је право и није га завршио, али му правдољубивост никада није мањкала. Окушао се на даскама које живот значе у Панчевачком позоришту, новинарски хлеб пекао на Радио Београду. 

АКАДЕМИК БЕЗ АКАДЕМИЈЕ

Није се фемкао, био је директан и непосредан, намрштен али доброћудан, ћутљив а громогласан, дружељубив и усамљен, ведар и кишовит...
Волео је кафану, знао је да наручи пола литре вина и толико воде. 
– Младићу, донеси ми још пола литра вина да ми не пропадне ова вода – тражио би, да би мало потом наручио воду како би попио вишак вина и тако у недоглед!
Није волео глуму, где је сплетом околности залутао, али што се више опирао, његова популарност је расла. Није успео да упише Драмску академију, а постао је академик глуме. Ко зна данас професоре глуме који га нису примили на ФДУ? Нико од њих се није винуо у овом уметничком и мукотрпном занату више од Павла.
Посматрао сам га припитог док му гардероберке помажу да се обуче у одело за снимање. Чим је стао пред камере – био је други човек. Невероватна трансформација.
Упознао сам га раних осамдесетих на снимању филма и серије Тринаести јул. Био сам клинац, статиста, помоћник у реквизити. Павле је тражио пушку од Живе, оружара, да усред тадашњег Титограда испали метак – наравно маневарски, ћорак, када је чуо да ми је тог дана седамнаести рођендан, али и у част сусрета са другом из детињства Русом Ђуровићем, голооточанином и дисидентом, непоправљивим русофилом, критичарем система. А Павле је комунизам, који му је прогањао оца Миша, мрзео из дна душе. И то није скривао, као ни свој песимизам и дистанцу према људима; 
„Понекад, након разговора са неким људима, човек осети потребу да пријатељски помилује камен, осмехне се дрвету и са пуно поштовања скине капу за магарцем”, забележио је неком приликом.
„Волим само оне због којих не морам да се одричем себе да бих им се допао.” Та  чувена мисао Павла Вуисића огледала се у пажњи коју је посвећивао свом другу из детињства, одбаченом од друштва и већ видно руинираном од алкохола.
Из зграде је, као суманут, након пуцња, истрчао, продуцент Бели Радојчић, рођени брат много чувенијег новинара Мирослава Радојчића. Бели је представљао страх и трепет међу филмаџијама, нарочито су од њега зазирале размажене глумачке величине. У то време се примицао шездесетим годинама живота, сув, мишићав, риђ, продорног погледа, са укоченим кажипрстом и средњим прстом леве руке, као последицом инфаркта, био је спреман у сваком погледу чак и физички да решава проблеме:
– Ко је пуцао?! – дрекнуо је Бели. 
– Ја сам пробао ову танџару, а дошао је мој друг Русо са Цетиња, нисмо се видели годинама. Када сам ја долазио он је робијао, кад није робијао ја нисам навраћао – одговорио је кроз смех Павле, намигујући ми да ћутим. 

УПОРНО ПОДВЛАЧЕЊЕ ЦРТЕ

– У наше време на Цетињу, мој добри Русо, као деца чим видимо владику, трчали смо да га пољубимо у руку. Знао се ред – присећао се Павле.
– Боље у руку него у гузицу – одговорио је Русо Ђуровић, већ дуго отписани револуционар, вишеструки повратник на преваспитавање од тренутка када је 1948. године „пао из руског”.
Таг дана, седео сам и пио са Павлом Вуисићем. Био сам му симпатичан, да ли што сам био имењак његовог оца Миша, или због сукоба са Ратком Поличем на снимању у Ћеклићима, мог темперамента и склоности да немилосрдно арчим дневнице које су сваке вечери исплаћиване...?
Причао је о несташлуцима из младости, предратном Цетињу где је службовао његов отац, као срески начелник. Испричао нам је како му је приликом крштења поп у Цркви Светог Саве, пишући крштеницу, из презимена изоставио слово Ј те је постао Вуисић, а остатак породице остао Вујисић.
– Отац Мишо је знао да дође припит из кафане, седне за сто и заспи. Ја обучем белу кошуљу, ставим белу крпу преко руке, куцнем га по рамену и подвикнем: 
„Фајронт, господине!”
„Колико сам дужан?” пита он, подижући главу.
„Петсто динара”, кажем грубим гласом.
Он вади паре, брат Душан и ја га спакујемо у кревет, па у живот.
Русо се присећао Павлових окршаја песницама, рецимо туче са извесним Кокотом, кога је Павле пребио пред публиком насред Балшића пазара.
Руса су људи избегавали због оштрог језика и склоности да скреше у лице користећи сваку прилику да „опљуне” по „саборцима”.
– Био си жесток комуниста, Титов омладинац – зачикавао га је Павле.
– Ја сам то и данас, а они су издали идеале о једнаком и праведном друштву. Тито је био мали цар! – гласно је одговорио Русо.

ДОКТРИНА НУДИЗМА

До тог тренутка сам мислио да у Црној Гори једино моја прабаба Илинка не воли Тита. Није га волео ни Павле, упркос чињеници да је био омиљени глумац Јосипа Броза и његове супруге Јованке. Прича се да је неком приликом у кафани тражио ћебе да би прекрио Брозову слику на зиду. 
Русо је, свуда критиковао своје бивше другове. Понављао је свакодневно да нудизам неће бити привилегија богатих ако се црвена буржоазија буде брзо ширила, већ сиромашних.
Павле је слутио да долази време општег непоштовања и да ће светина пре „ђавола пољубити у гузицу, ако је то исплативо, него што ће било коме указати поштовање”!
Говорио је да све поскупљује само је човек све јевтинији, што је време потврдило. Остаће упамћен по тестаменту, по посети Титу у бермудама, мајици и старим папучама. Тако одевеног га је Удба, са сплава на Ади, привела у Бели двор, на специјалну пројекцију филма Битка на Неретви. Спремили су за њега одело али Павле није хтео ни да чује. Настала је бурна свађа у гардероби поред које је у том тренутку пролазио Броз, нагло отворивши врата да види шта се дешава. Настао је тајац!
Павле је питао Тита да ли су у рату његови шофери носили одела и кравате:
– Ја у филму играм шофера Јордана и сада треба да носим одело!?
Тито га је загрлио и повео на пиће у суседну просторију. Павле се, кажу, трудио да тај сусрет заборави. Никада о њему није говорио.

***

Тестамент
„Тестамент Павла Вуисића, рођеног од мајке Радмиле и оца Миша, који дана првог новембра 1982. године при чистој свести и здравога ума саставља ову опоруку. Мирјани, жени ми, све што имам за случај да одапнем остављам, с тим да разумно распрода или отуђи имовину моју, односно своју, а ако не буде у стању да имовином располаже, да то само суд може урадити. Мирјана, ако после мене остане, има да ме сахрани са свим адетима и честима цркве православне, са шест попова да се пред мојим телом виде и чују.
Сахранити ме има у гробницу нашу, говор посмртни или слично да се чуо није. Ових шест попова, које за инат хоћу, да оно што се око гроба ради раде и ћуте.
Нека у себи певају. Пошто мислим мрети, што бих иначе све ово писао, још да вас замолим да ми нико никакав говора, нити једне речи не проговори, јер ћу се у гробу преврнути и не само преврнути, већ и устати из гроба да га ноћу морим и да му, њему и свима, колико их је на свету, јебем матер.”

***

(Боже, учини)

Боже, учини
Да умрем ове ноћи,
Боже који си свемогућ
Учини тако
И буди миран,
Платићу.
Знам, и ти си корумпиран.